ČETVRTO PREDAVANJE

PAKAO: NEBO NAOPAČKE 

 

Nebo je večnost sreće, a pakao večnost nesreće; oni koji čine zla odlaze o pakao, a oni koji čine dobra odlaze u nebo. (Nauk Novog Jerusalima o životu n 94) 

Kako ljudi na ovom svetu zamišljaju i prikazuju pakao?  

Postoje mnogobrojne vizije, ali na kraju se sve slivaju u dva osnovna koncepta. Prema prvom, pakao se vizuelizuje i predstavlja kao mesto neprestanog mučenja i ispaštanja onih koji tako nešto zaslužuju, neka vrsta večitog zatvora, užasnog koncentracionog logora za zločince i opasne ludake, kojim upravljaju Sotona i njegovi đavoli, a – kao što bi rekao Frenk Zapa – tortura nikada ne prestaje. Drugi koncept vidi pakao kao mesto apsolutne slobode, gde je svakome konačno dozvoljeno da radi sve što mu se sviđa – neku vrstu večnog igrališta za sve vrste zala, opet pod upravom Sotone i njegovog tima.  Ovo su, naravno, pojednostavljene verzije. U vezi sa ovom temom u knjizi Istinska hrišćanska religija n 160  može se naći dvanaest mišljenja duhova koji su upravo prispeli na onaj svet. 

Evo kako je to izgledalo:   

Svedenborg je šetao kroz svet duhova u društvu anđela i u jednom trenutku svi su primetili mnoštvo pridošlica, od kojih većina još nije znala da je umrla i mislila je da se i dalje nalazi na ovom svetu. To znači da su se još uvek nalazili u svojoj spoljnoj manifestaciji i misli su im bile kao na ovom svetu. Svedenborg i anđeli pitali su ih o “njihovom viđenju neba i pakla i života posle smrti” i ovako su glasili njihovi odgovori:  



  • Svi koji žive moralnim životom idu u nebo; pakao je bajka smišljena od strane crkve i sveštenstva da bi se ljudima ulio strah od zlog života

  • Postoji nebo i pakao: Bog gospodari nebom, a đavo paklom. Jedan naziva zlom ono što drugi naziva dobrom.

  • Ako stvaki čovek živi posle smrti zašto se, od tog silnog mnoštva, nikada niko nije vratio?

  • Kad čovek umre, on postaje ili neka vrsta utvare, sablasti i rasipa se ili postaje poput daha ili povetarca

  • Na dan Poslednjeg suda svi će se vratiti u svoja tela

  • Neće biti nikakvog vaskrsnuća

  • Zveri ne nastavljaju da žive posle smrti, što znači da to ne može ni čovek: šta je čovek ako ne životinja?

  • Nema pakla, jer je Bog svemoguć i samim tim sposobam da svakoga spase

  • Bog nije samo svemoćan, nego i milostiv; ako se desi da bilo ko dospe u večiti oganj, on jednostavno ne može, a da ga ne izvuče i uzdigne

  • Pakao ne postoji, jer je Bog poslao svog Sina, koji je iskupio grehe čitavog sveta i uklonio ih

  • Izbor onih koji će biti spaseni nalazi se u volji Svemogućeg i njegov sud određuje ko je dostojan, a ko ne (tvrđenje jednog sveštenika)

  • Niko ništa ne zna o nebu i paklu; iluzijom njihovog postojanja “umovi prostog sveta nevidljivim nitima povezani su sa zakonima i zakonodavcima i vršiocima vlasti” (tvrđenje jednog političara)


U vezi sa ovih dvanaest zabuna, obmana, pretpostavki i neistina osobe ili grupe koje ih zastupaju verovatno bi bile spremne da ase raspravljaju i bore do poslednje kapi snage. To je sjajna ilustracija onoga što predstavlja korespondenciju, odnosno unutrašnje značenje izraza “škrgut zuba” u paklovima.  Prema knjizi Nebo i pakao n 575 “škrgut zuba” nije ništa drugo nego “kontinuirana međusobna svađa i borba neistina… jer svako se bori za sopstvenu neistinu, koju naziva istinom.”  Kao što u nebu postoji red i harmonija varijeteta dobra, tako u paklu postoji nered i disharmonija varijeteta zla. Kao što anđeli u nebu misle, žele i deluju iz ljubavi prema Gospodu i bližnjem (“iz svog dobra”), zli duhovi u paklu misle, žele i deluju iz samoljublja i ljubavi prema ovozemaljskoj moći (“iz svog zla” ). Drugim rečima, iz zla samog, kao i svih svari koje svako specifično zlo sadrži.     

Kako se navodi u delu Nebo i pakao n 577: 

U istom stepenu u kome Anđeli imaju mudrost i razum, pakleni Duhovi imaju zlobu i podmuklost; jer slučaj je isti, pošto je čovek - kad se oslobodi svoga tela - u svom dobru ili u svom zlu; i to ako je anđeoski Duh, u svom dobru, a ako je pakleni, onda u svom zlu. Svaki Duh je svoje vlastito dobro ili svoje vlastito zlo jer je on svoja vlastita ljubav. Dakle, kao što anđeoski Duh misli, hoće, govori i deluje iz svoga dobra, tako pakleni Duh iz svoga zla; a misliti, hteti, govoriti i postupati iz samog zla, to je misliti, hteti, govoriti i postupati iz svega onoga što je sadržano u zlu.

Andjeoska mudrost u potpunosti je suprotna “škrgutu zuba”. Ona neprestano traga za tačkama saglasnosti i teži jednoglasnosti sa najboljim ishodom u izgledu: potpunom usaglašavanju sa Božjom Voljom. Njen cilj je korisna istina. Andjeli su srećni što mogu da uče jedni od drugih, jer znaju da ništa ne dolazi od i iz njih samih, nego jedino od Gospoda. Oni nalaze radost i zadovoljstvo u tome da doprinose sreći bližnjih.  U paklu, stanje istinske sreće ne postoji.        

Ljudi nedovoljno često vide pakao kao mesto nezadovoljstva i očaja, nezadovoljene mržnje i hladnoće, gneva i bespomoćnosti (nemoćnog besa): mesto suštinske nesreće. Još ređe razmišljaju o paklu ne kao mestu – iako može tako delovati – nego stanju u kome se oni koji odaberu zlo ostaju, najverovatnije do večnosti, posle smrti. Njihov izbor nije nametnut od Gospoda, nego je rezultat ljudske slobodne volje. Gospod ne nagrađuje (u doslovnom smislu) dobre ljude šaljući ih u nebo, niti osuđuje i kažnjava zle ljude progonstvom u pakao. U Njegovoj beskonačnoj milosti jeste da obe kapije ostavi otvorene za ljudski izbor u svakom trenutku.      

Prema svedenborgijanskom učenju, pakao je stanje suprotno stanju neba. Drugim rečima, on se može zamisliti i prikazati kao nebo naopačke. Tačno tako anđeli vide zlog duha (koji je na ovom svetu bio tzv. naturalni čovek) kome je dozvoljeno da bude dotaknut svetlošću neba. Pošto je najniže u čoveku kod njega tretirano kao najviše, logično se nameće inverzija u redu stvari, pa izgleda kao da su mu stopala gore, a glava dole.  Ovo je upotrebljiv primer koji nam pomaže da nebo i pakao sagledamo u direktnom međusobnom odnosu i vratićemo se na njega, ukratko, još jednom.     

U knjizi Nebo i pakao n 536 rečeno je da je “odnos neba prema paklu i pakla prema nebu kao odnos između dve krajnosti koje deluju suprotno jedna drugoj”. Rezultat permanentne akcije i reakcije neba i pakla jeste ravnoteža (balans). Reč  je o ravnoteži između neistine i istine i zla u odnosu na dobro. Pošto neistina (obmana) i zlo, jednako kao istina i dobro, nisu izvan nego unutar nas, može se reći da je čovek, za života na ovom svetu, živi ekvilibrijum (odnos ravnoteže) neba i pakla. Ova interakcija oduzima svaku moć samom nebu i samom paklu. Pošto su im moći poravnate – što je značenje ekvilibrijuma – oni su, u međusobnom odnosu, neminovno lišeni stvarne moći, statični i  beživotni. U takvim slučajevima potrebna je neka treća sila da ih pokrene i da ih, da tako kažemo, pusti u rad. To je Božanska sila, jedina istinska moć koja postoji. Ovo je, sudeći po knjizi Nebo i pakao n 537, adekvatno objašnjenje zbog čega ne samo nebom, nego i nebom i paklom mora upravljati Gospod: 

Iz Pakla neprestano izbija obmana potičuća od zla, a iz Neba istina potičuća od dobra. Duhovna ravnoteža omogućava da čovek može slobodno da misli, jer što god čovek misli i hoće, odnosi se ili na zlo i obmanu koja iz njega potiče, ili na dobro i istinu koja iz njega potiče. Dakle, kad je čovek u toj ravnoteži, on je slobodan da prihvati i primi zlo i obmanu iz pakla, ili da prihvati i primi dobro i njegovu istinu iz Neba. Čovek u ravnoteži jeste posledica toga što Gospod vlada i Nebom i paklom. Da bio sve stvari i svaka stvar ponaosob bile u stanju ravnoteže neophodno je da Onaj ko vlada jednim, vlada i drugim; jer kad isti Gospod ne bi sputavao divljanje pakla i držao pod kontrolom sve oblike i elemente tamošnjeg ludila, ravnoteža bi se raspala, a sa njom i sve ostalo.      

U posebnom smislu, kao što čitamo u Nebu i paklu n 543, Gospod upravlja paklom preko anđela, kojima je dozvoljeno da zalaze u pakao i kontrolišu sumanute i uznemirujuće stvari koje se tamo dešavaju. Pored ostalog, ovo pokazuje da je moć Božanskog dobra beskonačno veća od (prividne) moći zla, pa samim tim u stanju da pokori pakao. U opštem smislu, svima koji su u paklu upravlja se preko njihovih sopstvenih strahova. Čak i na ovom svetu, ljubav i strah su suprotni jedno drugom. Isto je i u duhovnom svetu. Pošto strahovi usvojeni na ovom svetu koje oni u paklu donose sa sobom nisu dovoljni, a takodje vremenom blede, u smislu kontrole dopunjava ih strah od kazne.  Kažnjavanje u paklu u potpunom je skladu sa zlom koje ga izaziva, strah od kazne je “jedino sredstvo zauzdavanja razjarenosti i nasilja onih koji su u paklu.”          

Dalje u knjizi “Nebo i pakao” n 537 čitamo da upravo ovaj ekvilibrijum čini da osoba misli i aktivira volju u slobodi. Svako je slobodan da izabere i primi zlo i obmanu iz pakla, jednako kao i dobro i istinu iz Neba. Ovaj izbor je podložan neprestanim modifikacijama u ovom svetu, ali posle odlaska iz fizičkog sveta, u svetu duhova, poistaje konačan tokom priprema za buduća stanja neba, ili pakla. Ovako to, ukratko, izgleda:     

Svakog čoveka, bez obzira koliko je dobar, ili zao bio njegov ovozemaljski život, kad se probudi u drugom životu dočekuju najviši, nebeski anđeli. Oni razgovaraju s njim, na utešan i prijateljski način, o nebu i životu anđela i daju mu informacije u vezi sa stvarnim značenjem dobra i istine. U sličnoj situaciji na ovom svetu –  ako sretne dve dobre osobe koje iskreno žele da mu budu na usluzi – zao čovek bi mogao da se pretvara da razume šta govore i slaže se sa njima, da bi njihovo poverenje eventualno mogao da iskoristi i zloupotrebi kasnije. Sa anđelima ta vrsta manipulacije nije moguća. U svetu duhova nije moguć podeljeni um, nije moguće misliti i govoriti jedno, a duboko u srcu verovati drugo, potpuno suprotno.  U tom svetu zla osoba može samo da se ponaša u skladu sa otporom prema istini i odbijanjem istine u svom srcu, što neminovno čini da se ta osoba oseća neprijatno u društvu anđela do te mere da samo želi da bude što dalje od njih. Pošto anđeli to nepogrešivo vide i osećaju, oni ga, u skladu sa njegovim željama, ostavljaju. Posle izvesnog vremena on nalazi društvo među onima koji su mu slični i postepeno se potpuno okreće od Gospoda, a prema paklu. Iako Gospod – što je logična manifestacija Njegove apsolutne i bezuslovne ljubavi koja se prostire na sve ljude bez razlike – želi da svako bude spasen i neprestano, svakom čoveku bez izuzetka, daje razloge, motive, sredstva i načine spasenja, potpunost ljudske slobode mora dozvoljavati mogućnost izbora pakla. Kao čin Božanske ljubavi i milosrđa iz osobe koja je odabrala pakao, pre definitivnog ulaska u odabrano stanje, odstranjuje se i poslednji ostatak dobra. S druge strane, potpuno je logično da se to dešava, jer je vladajuća žudnja pakla da brutalno uništi sve što je dobro i istinito. Ako bi, dakle, najmanja iskra dobra bila ostavlljena u toj osobi, zli duhovi u paklu bi – uslovno – to odmah registrovali, napali je i doslovno pokidali.   

Suprotno izboru neba, koji je motivisan ljubavlju prema Bogu i bližnjem, izbor pakla motivisan je strašću i žudnjom (požudom). Kao što se kaže u delu  Nebo i pakao n 574, svaki pakao odiše sferom žudnji (ljubavi prema zlu) onih koji u njemu borave. Ako neko ko je u sličnoj vrsti žudnje oseti prisustvo slične sfere, to u njemu izaziva osećaj privlačenja i uživanja, jer svakome je ono za čim žudi prijatno. Ova žudnja, koja je plamteća vatra zla, vodi ga u pakao “glavom napred i okrenutom nadole, a nogama okrenutim nagore” Drugim rečima, takva žudnja je neodoljiva. Kad se duh okrene i usmeri prema paklu, on ne zna uvek kakva mučenja ga tamo čekaju, ali – ovo je posebno zanimljivo, važno i nesumnjivo zastrašujuće – i  kad bi znao načinio bi isti izbor.  

Odlomak iz knjige Nebo i pakao n 574:

Niko se u Duhovnom svetu ne može odupreti svojoj požudi, jer njegova požuda pripada njegovom životu, a Ijubav volji, dok njegova volja pripada njegovoj prirodi, a svak postupa po svojoj prirodi.  

U jednoj od svojih mnogobrojnih crtica (u egleskom prevodu zovu se Memorable Relations, a ova, pod brojem 10, nalazi se u True Christian Religion n 77), možemo saznati nešto više o prirodi “nekih sotona”, koja je bila takva da su oni verovali i tvrdili da je sve, uključujući i Boga, samo iluzija i da ne može stvarno postojati ako nije registrovano nekim od pet ljudskih čula. Njihova jedina vera bila je sama priroda i, po njihovom mišljenju, “Bog je samo reč, osim ako se pri tom ne misli na prirodu”.  Pošto su izrazili takvu želju, bilo im je dozvoljeno da budu u prisustvu anđela i budu vođeni od njih. Naravno, odmah su pokušali da se posvađaju, ne znajući da nije moguće posvađati se sa anđelima. Umesto da se uključe u “škrgut zuba” (što ne bi ni bilo moguće, jer anđeli uvek govore iz istine, nikada iz obmane) anđeli su im pokazali lepote neba i uputili ih u činjenicu da su “stvari u nebu takve, jer tamo (u tom stanju) svi imaju veru u Boga”. Zatim su im pokazali stvarnu ružnoću i nesreću pakla i rekli im da je to stanje takvo zato što je odraz sulude vere u ekskluzivnu moć prirode. U početku su te sotone postale sklone da prihvate da je Bog stvorio prirodu, ali “kako su tonuli (prema paklu) ljubav prema zlu se postepeno vraćala i najzad potpuno zatvorila njihovo razumevanje onoga što je iznad.”       

Kad napusti ovaj svet, čovek sa sobom “nosi svoj život” u drugi svet.  Izbor večnog života u nebu/večne smrti u paklu zapravo je već determinisan životom u ovom svetu. Taj izbor je definitivan, konačan i, što zahteva određena pojašnjenja, večan. Neko se uzdiže prema svetlosti, neko drugi tone u tamu, ali uvek sopstvenim izborom.

Svi koji su u paklovima, prema knjizi Nebo i pakao n 544, kao i svi u nebima, potiču od ljudske vrste. Svako u nepreglednom mnoštvu onih koji su izabrali pakao od početka stvaranja do danas jeste “onakav đavo kakva je bila priroda njegovog otpora i suprotstavljanja Božanskom dok je živeo u ovom svetu.”  

Rekao sam da ideja večnog pakla, možda, zahteva dodatna pojašnjenja, ali se njima nećemo ovde baviti. Ono što je važno da znamo jeste da, dok smo na ovom svetu, treba živeti kao da pakao jeste večan. Jer jedino istinsko bogosluženje je način na koji živimo izbegavajući zlo kao greh i čineći dobro: život delotvornog dobra na osnovu ljubavi prema istini. 

1 HH 577

2 Ibid

3 Ona koja vodi opštem dobru na osnovu ljubavi prema istini

4 HH 343

5 Ibid

6 HH 584

7 Postoje tri stepena pakla: đavo (iza, gde obitavaju najgori, nazvani zli geniji – što ne treba mešati sa ovozemaljskim značenjem pojma – kojima vlada samoljublje, sotona (ispred, gde obitavaju manje zli, nazvani zlim duhovima, kojima vlada ljubav prema dominaciji i svetu) i lucifer (u tom stanju su oni koji pripadaju Vavilonu, koji “svojim moćima posežu za samim nebom” (NiP 544)

8 Ezoterijski smisao izreke „Sve svoje sobom nosim“

9 HH 544

10 Greh je zlo koje povređuje