TREĆE PREDAVANJE
MEHANIZAM BOŽANSKOG IZBORA
Neka od pitanja koja se često postavljaju u vezi sa Božanskim intervencijama na zemlji jesu zašto se one događaju upravo onda kad se događaju, zašto je kao mesto otelotvorenja samog Boga izabrana baš Zemlja i na koji način i kada će se desiti Drugi dolazak. Mi ćemo se, pošto postoji bezbroj tumačenja na koja bismo mogli da izgubimo veoma mnogo dragocenog vremena, danas i ovde baviti samo svedenborgijanskim objašnjenjem. Prvim dolaskom u najkraćim crtama, zapravo samo u smislu relativno sažetog odgovora na prva dva pomenuta pitanja, a Drugom dolasku je, zapravo, u najvećoj meri posvećeno ovo predavanje, u pokušaju da se odobije odgovor i na treće pitanje.
Božanska intervencija u smislu dolaska Isusa Hristosa kao Boga otelotvorenog u ljudskom telu, dogodila se u trenutku kad je pritisak pakla postao toliko snažan da je pretila opasnost da i samo nebo bude ugroženo. Može se reći da u tom posebnom trenutku zemaljske istorije na zemlji nije ostalo gotovo ništa što bi se moglo u pravom smislu nazvati ljudskim. Zlo je toliko zavladalo ljudskim izborima da je mogućnost spasenja – dakle svesnog i voljnog izbora dobra, pa dakle i neba – bila svedena na najmanju meru. Balans između dobra i zla doveden je u opasnost i jedino što je preostalo da se bila je Božanska intrervencija na Zemlji. Zašto baš na Zemlji? Zato što su se, svojom kontinuiranom težnjom ka idolatriji i profanaciji Božje reči – pa onda i životom u skladu s tim – ljudi ovog sveta pokazali najpogodnijim za reprezentaciju načina na koji, jednostavno rečeno, ne treba živeti. Nigde u univerzumu odbijanje Božanskog uticaja nije bilo tako uporno, dosledno i temeljno. Zbog toga je jedino Božanskom intervencijom mogla da se ublaži i dovede u red alarmantno rastuća moć pakla, odnosno uticaj zlih sila.
Krajem poslednje četvrtine 18. veka, što je upravo trenutak u kome je jedinstveno otkrovenje dato od samog Gospoda kroz delo Emanuela Svedenborga, svet je izgledao vrlo slično kao u mnogim drugim periodima istorije. Bilo je ratova (Sedmogodišnji, Francusko-Indijski, Američka revolucija…), strahovite gladi u gotovo svakoj deceniji (na mestima tako međusobno udaljenim kao što su Istočna Pruska, Timbuktu, Bengal ili češke zemlje), nekoliko epidemija, zemljotres ili dva i tome slično.
Takođe, 18. vek video je Doba prosvećenosti, obeleženo od strane mnogih kao kolevka moderne filosofije i političke misli, industrijske revolucije, uzleta naučne revolucije, posebno hemije i biologije itd.
Bilo je to i doba duboke religijske krize i stanja vere koje je ugrožavalo i samo Nebo. Crkava je bilo koliko i raspoloživih sveštenika, nenaučeni su podučavali neuke, poverenje je sađeno u vrtove lažova, vera zasnovana na prevarama i praznim ritualima, istine o istinskoj hrišćanskoj crkvi pervertirane. Tama je pretila svetu, jer su ljudi postajali sve više okrenuti naturalnom – dakle, najnižem strepenu ljudskog – dotičući sveopšte stanje stvarnog, a ne samo deklarativnog ateističkog naturalizma.
Pretnja je bila ozbiljna do ivice katastrofe, jer, kao što stoji u knjizi “Istinska hrišćanska religija” n 501:
“… prirodni čovek… na sve duhovno gleda naopako i posledično tome misli suprotno. U ovom slučaju viša oblast ljudskog uma, gde obitava sloboda izbora u duhovnim stvarima, zbog toga je zatvorena, a vrste duhovnih stvari navodno potvrđenih čudima zauzimaju niže oblasti uma, koje su u potpunosti naturalne, dok lažne informacije u vezi s religijom, preobraćenjem i spasenjem tako ostaju iznad ove oblasti. Posledično, deluje kao da se satane nalaze iznad, a anđeli ispod, kao kopci u odnosu na piliće.”
Zbog toga je potreba za Božanskom intervencijom još jednom postala očigledna. Upravo takva intervencija došla je kroz Svedenborga. Iz nekoliko razloga:
Da bi se sprečilo da ljudi odbace svu religiju (kad bi se tako nešto dogodilo, veza sa Gospodom bila bi prekinuta i niko ne bi mogao da bude spasen).
Da bi ljudima bilo omogućeno da vide istinu u svetlosti Neba, kao suprotnost svetlosti ovoga sveta (što je trebalo uraditi na način koji će ljudima toga vremena otvoriti put ka razumevanju i prihvatanju)
Da bi se ljudi na ovom svetu osposobili da vide duhovni smisao Božje Reči, jer tada nije bilo poznato da se Reč takođe nalazi i u Nebu, da su anđeli i duhovi nalik ljudima ovog sveta niti da postoji unutrašnji ili duhovni smisao Reči, koja je, baš zbog toga neznanja, bila odbačena, jer nije bila shvaćena.
Da bi se učenje (nauk, doktrina) moglo sagledati kroz individualno iskustvo, na način koji omogućava manifestovanje istinske hrišćanske religije, bilo je apsolutno neophodno da neko bude upućen u duhovni svet i predstavi, od samog Gospoda dobijene, stvarne istine sadržane u Reči.
Većina pripadnika crkve, prema Svedenborgu, nije posedovala istinsku, delotvornu veru u vezi sa životom posle smrti i gotovo nikakvu veru u vezi sa nebom ili Gospodom kao Bogom neba i zemlje. Ljudi nisu imali pojma o postojanju i pravim kvalitetima dva sveta, spiritualnom i naturalnom, jer su činjenice u vezi sa postojanjem spiritualnog sveta bile skrivene, u čemu pripadnici hrišćanskih crkava nisu bili izuzetak. Zbog takve neupućenosti vera je postala nesigurna, a mnogi ljudi izgubili motive za verovanje i istinsko bogosluženje, za koje, uostalom, nisu ni znali šta je. Da bi se to promenilo, sledeća informacija morala je biti data kroz izabranog glasnika/komunikatora:
Da postoje dva sveta, međusobno različita: duhovni i prirodni/ spiritualni i naturalni
Da duhovi i anđeli žive u svom svetu, a ljudi u svom
Da svaki čovek smrću prelazi iz jednog sveta u drugi
Da tamo nastavlja da živi večno
Kucnuo je bio, dakle, čas trećeg Sudnjeg dana na ovoj planeti. Sudnji dan, suprotno uvreženim tumačenjima, prema kojima se očekuje da će se promene događati na zemlji, u vidljivom svetu i odražavati na fizički život ljudi, ne dešava se na zemlji, nego u duhovnom svetu, gde se nalaze svi koji su živeli od početka stvaranja. Odatle se prenosi u prirodni svet. Ne zaboravimo da ključni hermetički princip i temelj nauke o korespondencijama glasi: Kako gore, tako dole.
Sudnji dan/Poslednji sud pre toga se dogodio dva puta u ljudskoj istoriji: jedan je u Reči opisan kao Potop, a drugi je predstavljao dolazak samog Gospoda na ovaj svet u ljudskom liku. Pošto se poslednji sud dešava na kraju jedne crkve, sledi da se na planeti dva puta dogodio opšti pad crkve.
Pošto je “Nova crkva, koja se podrazumeva pod Novim Jerusalimom postavljena u nebu”, Gospod je odabrao Svedenborga da otkrije istine Nove crkve, kroz jedinstvenu priliku da saznaje i podučava o najvišim predmetima religije, ne zahvaljujući vlastitoj inteligenciji, znanju ili kontemplaciji, nego na osnovu autentičnog iskustva. To je prepoznato kao najefikasnija forma komunikacije sa ljudima koji su kontinuirano zahtevali senzualne potvrde vere. Zato je Svedenborgu omogućeno da vidi, čuje i svedoči.
Posledice “doba razuma” i mnogobrojnih sredstava za pumpanje ljudske taštine, bile su takve da je većina ljudi – ako su uopšte bili zainteresovani za pitanja religije – stvorila infernalnu inverziju, okrećući istinu naglavačke, tako da je delovalo da odluka o postojanju i suštini Boga pripada njima. Naglašavanje apsurdnosti poricanja Boga, kao i brojnih izvrtanja istine kroz različite koncepte i “lična tumačenja” može se sresti, pored drugih izvora, u delima velikih filosofa poput Baruha de Spinoze (1632 – 1677). Čini se prigodnim ovde navesti makar jedan od njegovih čuvenih silogizama u vezi sa postojanjem Boga:
“Potencijal nepostojanja jeste negacija moći, a nasuprot tome potencijal postojanja jeste moć, što je očigledno. Ako, dakle, ono što neminovno postoji nije ništa osim konačnih bića, sledi da su takva konačna bića moćnija od apsolutnog, beskonačnog bića, što je očigledan apsurd. U tom smislu, ili ništa ne postoji, ili apsolutno, beskonačno biće takođe postoji. Mi, naime, postojimo u sebi, ili u nečemu drugom što neminovno postoji. Dakle, apsolutno, beskonačno Biće – drugim rečima, Bog – neminovno postoji” (Prop XI, Treći dokaz)
Mehanizam Božanskog izbora zapravo se kreće obrnutim smerom od upiranja Božanskim prstom u odabranu ličnost ili ličnosti. Rečeno je da je Gospod svoju poruku istine uputio kompletnom čovečanstvu i da se Svedenborg, jednostavno, tome odazvao, jer je bio u stanju da se odazove. Tako je on odabran da, zahvaljujući nesvakidašnjoj čistoti svoje duše, brojnim talentima i izuzetnoj erudiciji, ali i sposobnosti da u punoj meri shvati i prenese najviše istine ljudima ovog sveta, na način koji će ih učiniti dostupnim i razumljivim. Gospod je tražio najpouzdanijeg komunikatora sa ljudima koji su živeli u vreme novog (trećeg) Poslednjeg suda i Svedenborg je izabran za taj zadatak – odnosno pokazao se, jedini od ljudi svog vremena, u potpunosti dostojnim takve misije.
Unutrašnjost Svedenborgovog duha bila je, dakle, otvorena od strane Gospoda, da bi ga to osposobilo, dok je još u telu, da se sreće sa anđelima u nebu, demonima u paklu i duhovima u svetu duhova i ne samo da razgovara sa njima, nego i da vidi zapanjujuće stvari i događaje i opiše ih.
Gospod je, kako Svedenborg kaže, bio zadovoljan što može da otvori njegov duh, uzdigne ga u nebo, spusti u pakao i prikaže mu stvarni kvalitet I jednog I drugog. Istovremeno, Svedenborg je znao da će mnogi i dalje ostati gluvi i slepi i bio na to u potpunosti spreman. Takođe je bio pripremljen da deluje svim svojim snagama u datim uslovima, znajući da sa otkrovenjem koje Gospod daje kroz njega, dolazi i nada, jer će obnavljanje duhovne slobode ponovo otvoriti za sve ljude mogućnost izbora između dobra i zla. U suprotnom, sva nada bi bila izgubljena, kao i sama ljudska rasa.
Kao što je rečeno u “Nebeskim tajnama” (“Arcana Coelestia”), n 9439:
“…Ovo se dogodilo da bi sprečilo ljude da govore: Da li je nam je iko došao sa neba i rekao nam da ono postoji i da su stvari tamo takve kakve su? Ali shvatam da će oni koji su u srcu već odbili da veruju u postojanje neba i pakla ili život posle smrti, biti u potpunosti nepristupačni ovim stvarima i odbijaće da veruju i dalje. Jer lakše je izbeliti gavrana nego navesti ljude da veruju u nešto što su u srcu odbacili. Neka, dakle, stvari koje su do sada pokazane u vezi sa nebom i paklom i životom posle smrti, budu za onu nekolicinu kod koje vera postoji”.
Između ostalog, Svedenborg je u delu “Poslednji sud” (“The Last Judgment”, n 45) dao i precizno vreme dešavanja trećeg Poslednjeg suda, rekavši da je “počeo početkom 1757. godine i do kraja te godine bio u potpunosti ispunjen”. Jedno od Svedenborgovih ključnih dela “Nebo i pakao” objavljeno je 1758.
Ovoga puta, Gospod nije ponovo došao u telu, nego u istinama: Njegov dolazak bilo je zapravo novo razumevanje i Njega samog, kao i Starog i Novog zaveta. “Zbog toga su” – navodi se u delu “Poslednji sud” , n 12) - “otkrivenja za Novu Crkvu data pre, a ne posle Poslednjeg suda.
Pošto je Poslednji sud doneo obnavljanje komunikacije, ljudi su sada mogli da budu prosvetljeni i reformisani.
“Prosvetljeni i reformisani” znači da će ljudi, pošto su prepreke uklonjene, biti osposobljeni da:
razumeju Božanski smisao Reči
prihvate ono što su razumeli
primene ono što su prihvatili
U cilju ispunjenja ovako važne svrhe, pred Svedenborgom su se otvorile stvari koje nikada ranije nisu bile pokazane nijednom čoveku. Značaj njegove uloge prevazilazi gotovo sve u istoriji čovečanstva i donosi, u smislu potencijala, potpunu obnovu kontakta sa Gospodom.
“Takva komunikacija” – kaže Svedenborg - “koliko mi je poznato, nije od Gospoda bila omogućena nikome do sada. Postoje dokazi da je taj dar dobijen radi Nove crkve (preporoda stare crkve – p.a.) koja je kruna svih crkava i koja će trajati zauvek”.
1 Gospod je ime Boga koje se koristi posle proslavljenja/glorifikacije ljudskog u Isusu Hristosu (Sinu kao Božanskom Ljudskom/Existere), koja je finalizovana vaskrsenjem i ponovnim sjedinjavanjem sa Ocem – Božanskim po Sebi/Esse i uspostavljanjem Svetog Duha/Božanskog Proizlazećeg/Procedere
2 Reč je o padu Zapadne hrišćanske crkve, jer Istočna, po Svedenborgu, nije bila pala, za šta je kao jedan od znakova naveo odsustvo reformacije.
3 Njegova volja je bila ispunjena