EMANUEL SVEDENBORG (1688 - 1772)
Emanuel Svedenborg, švedski teolog, naučnik, filosof i mistik, u liku i telu živeo je u dva veka – 17. i 18 – ali njegovo duhovno postojanje nesumnjivo pripada večnosti. Rođen je 1688. u porodici luteranskog sveštenika koji je poslednje trideset tri godine života proveo kao biskup Skare. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba, čije su prve dve trećine života bile uglavnom posvećene istraživanju i usavršavanju prirodnih nauka. Bavio se svim poznatim prirodnim naukama, postavljajući, između ostalog, temelje za Kant Laplasovu hipotezu, teoriju atoma, definisanje fenomena elektriciteta, modernu teoriju molekularnog magnetizma, razvoj kristalografije, metalurgije, cerebralne fiziologije i još mnogo toga, uključujući i prvi udžbenik algebre u Švedskoj. U njegovoj zaostavštini postoje nacrti i projekti podmornice, letelice teže od vazduha, parne mašine, automatske puške i još mnogo čega.
Predmet jednog od njegovih najpoznatijih naučnih, pre-teoloških dela Principia bio je da se pronađe i definiše istinski sistem sveta. Da bi to postigao Svedenborg je podelio proces na tri dela. Prvi deo bavi se izvorištem i poreklom zakona kretanja i uglavnom je posvećen tzv primarnim principima… njihovo postojanje istražuje se do same inicijalne prirodne tačke (čije postojanje, opet, seže u beskonačnost, bezvremenost) pa do formiranja solarnog vrtloga i dalje od solarnog vrtloga do postepenog konstituisanja elemenata tri carstva prirode.U drugom delu pažnja je posvećena teoriji vrtložnog kretanja i fenomenu magnetizma, čime autor s jedne strane potkrepljuje i dokazuje istinitost svog principa, a sa druge, primenom tih istih principa objašnjava fenomen magnetizma. U trećem delu principi kretanja primenjuju se na sveukupnost kosmosa, uključujući stvaranje planetarnih tela odvojenih od Sunca i njihovo vrtložno obrtanje koje dovodi do stvaranja njihovih sadašnjih orbita. Istinska teorija vrtloga, zasnovana na nauci koliko i filosofiji bila je Svedenborgov cilj u to vreme. Ova teorija implicira nimalo slučajnu vazu, odnosno podudarnost između pojedinačnog atoma i kompletnog univerzuma. Drugim rečima, da se ne samo najmanje sadrži u najvećem, nego i obrnuto – najveće u najmanjem.
U Svedenborgovoj pedeset šestoj godini dogodio se preokret koji ga je zauvek izdvojio od ostalih ljudi i prouzrokovao kontraverze koje traju do danas. Svedenborg se od tog trenutka u potpunosti posvetio duhovnim otkrovenjima, tvrdeći da je odgovore na najveće istine o poreklu i smislu čovečanstva dobio direktno od Boga – dakle iz samog Bića – da je njegova misija da ih prenese ljudima na jednostavan, jasan i razumljiv način i da upravo to treba smatrati ispunjenjem proročanstva o Drugom dolasku. Po Svedenborgu, Gospod ovoga puta nije došao “u telu”, nego “u istinama”. Svedenborgu je, između ostalog, bilo dato da upozna i shvati samu suštinu ljudskog postojanja u svim dimenzijama, da iznutra sagleda nebo i pakao i da razgovara sa anđelima, pa i samim Gospodom.
“Govorim ono što znam i svedočim o onome što sam video” - odgovarao je na sve primedbe, od kojih su neke išle toliko daleko da dovedu u pitanje njegovo mentalno zdravlje. Svi, međutim, koji su imali prilike da pročitaju neko od njegovih mnogobrojnih dela slažu se u jednom: to jednostavno nisu mogla da budu dela poremećenog, niti bolesno ambicioznog, nego istinski prosvetljenog, razboritog čoveka u čije namere, motive i sposobnosti se ne može sumnjati čistog srca. Kako će se njegovom delu pristupiti stvar je svakog pojedinca: grupa motivisanih, prosvetljenih pojedinaca posle njegove smrti osnovala je i izgradila, na temeljima Svedenborgovih učenja, Novu crkvu koja je Novi Jerusalim – ona i danas okuplja sve koji su spremni da, na osnovu sopstvenog zdravog razuma, dobre volje i pripadajuće duhovnosti, prihvate Svedenborgovo tumačenje hriščanstva kao najbliže stvarnom izvoru, pa dakle i potencijalno najdelotvornije.