DRUGO PREDAVANJE
ČOVEK DVAJU SVETOVA
Znam da govorim čudne stvari, ali šta je to važno kad su istinite!
(E.Svedenborg, Vlakno, n. 520)
Pre nego što uopšte započne sa istraživanjem bilo kog segmenta nasleđa Emanuela Svedenborga, uključujući i njegove pre-teološke radove, potencijalni istraživač bi trebalo da izvede sledeći jednostavan eksperiment. Trebalo bi da se licem okrene prema polici sa što više različitih Svedenborgovih knjiga. Samo na trenutak, trebalo bi zatim da predstavi sebi vreme i napor potreban da ih sve pročita. Sledeći korak bilo bi razmišljanje o vremenu i naporu potrebnim ne samo za čitanje, nego i razumevanje (što istinsko čitanje i jeste) tih knjiga. Konačno, trebalo bi da zamisli vreme i napor potrebne za pisanje tako obimnog opusa – neuporedivog u sistematskoj teologiji – i njegovo pripremanje za štampu, objavljivanje i distribuciju.
Kao što Sig Sinesvet (Sig Synnestvedt) navodi na samom početku Predgovora svojoj knjizi “Esencijalni Svedenborg” (“The Essential Swedenborg”):
Tokom svojih ranih godina (1720-1745) Svedenborg je pisao o građanskim, naučnim i filosofskim temama. Ova dela obuhvataju najmanje dvadeset velikih knjiga. U kasnijem delu života (1745-1772) okrenuo se teologiji i njegova religijska dela, ne računajući pet tomova “Spiritualnog dnevnika”, ispunjavaju još trideset tomova, od kojih svaki sadrži više od četvrt miliona reči. Malo je verovatno da je ijedan religijski pisac budućim generacijama stavio na raspolaganje obimnije učenje.
U članku američkog svedenborgijanskog mislioca i autora Hjuga Lj Odnera (Hugo Lj Odhner) “Emanuel Svedenborg: Odnos ličnog razvoja prema njegovom radu kao revelatora” može se naći opis nekih od Svedenborgovih izuzetnih tehničkih sposobnosti.
Mnogi su ostajali zapanjeni pred njegovim neumornim delovanjem – kao što je pisanje, u proseku, osam gusto zbijenih folio-stranica dnevno, na apstraktne i tehničke teme, a sve to dok je pratio štampanje svojih radova, lično ih korigovao i istovremeno sve vreme vodio lične dnevnike.
Čak i sa tačke gledišta savremenog čoveka, kome na raspolaganju stoje stotine tehnoloških pomagala i udobnih prečica, takva postignuća deluju na korak od nemogućeg. Možemo samo da zamislimo Svedenborgovo znanje i inteligenciju, kao i silinu njegove posvećenosti, posebno tokom dugog perioda pripreme za buduću misiju revelatora Božanskih Istina. Sve do 1774 – vreme objavljivanja njegove ambiciozne, ali nedovršene serije “Ekonomija kraljevstva duše” (“Oeconomia Regni Animalis”) – on još uvek nije bio u potpunosti svestan zadatka za koji ga je Gospod odabrao. Ponovo možemo samo da zamislimo divovsku borbu naučnika i filosofa koji je tokom godina i godina sistematskog, strpljivog i odlučnog svakodnevnog rada upio i shvatio gotovo kompletan korpus ljudskog znanja tog vremena, neprestano bivajući svestan da je to samo deo nečega daleko večeg, ali još uvek ne i čega tačno. Bilo mu je potrebno pedeset pet godina da najzad počne da dobija prave informacije o zadatku za koji je bio pripreman u tajnosti i od samog sebe, a koji će se pretvoriti u ispunjenje njegove sudbine. S druge strane, veoma je dobro znao da su nauka i iskustvo samo početak putovanja ka mudrosti i bio spreman da nastavi to putovanje onoliko dugo koliko je bilo potrebno da dostigne još uvek neotkriven, ali svakako neobično važan cilj.
U jednom od svojih najranijih objavljenih dela “Principia” Svedenborg piše:
Iskustvo, posmatrano isključivo po sebi, jeste nauka, a ne mudrost, ono je samo prag i ulaz kroz koji se do mudrosti može doći. Onaj ko poseduje naučno znanje i vičan je eksperimentima, načinio je samo prvi korak ka mudrosti; jer takva osoba je upoznata samo sa onim što je sekundarno, dok mu je ono što je primarno nepoznato; stoga njegova mudrost ne prevazilazi organe i čula i nepovezana je sa razumom; istinska mudrost obuhvata i jedno i drugo.
Na početku istog (prvog) poglavlja, u prvoj rečenici, on definiše istinski racionalnog čoveka kao nekog ko “svesno stremi mudrosti”. Tek malo dalje, još više pojašnjava ovaj stav nazivajući “dalekim od stvarne racionalnosti” svakoga ko ne teži da se bavi “znanjem koje leži izvan, ili iznad njegovih čula”.
Bilo bi dobro da se ponovo podsetimo da najmanje deset godina posle objavljivanja ovih reči, Svedenborgu još uvek nije bila otkrivena potpuna svrha njegove pripreme. Iako je već iskusio prva transcendentalna iskustva, vizije i snove, iako je čak bio dobio i prvi jasan poziv od samog Gospoda u Delftu 7. aprila 1744 on – sve do nekoliko meseci kasnije – nije bio u potpunosti svestan neobičnog, jedinstvenog zadatka koji će osvetliti smisao njegovog boravka na svetu. S druge strane, znao je veoma dobro, već neko vreme, razlog zbog koga je trebalo da nastavi sa filosofskim i fiziološkim istraživanjima, jer je “kao krajnji cilj imao promovisanje slave Božije, što je i bila glavna svrha njegovih vanserijskih talenata”. Sve što radimo radimo u slavu Boga ili na sopstvenu sramotu, nikada obrnuto. Svedenborg je to očigledno odlično znao.
Prema Svedenborgovom “Dnevniku snova” (n.168) do 1744. bio je toliko ophrvan iskušenjima da je dovodio u pitanje čak i sopstveno spasenje. Bio je zbunjen i nesiguran, pomno je razmatrao i preispitivao sve svoje motive, otkrivajući gordost u samodovoljnosti i samozadovoljstvu, kao i nedostatak vere, zbog čega se nije osećao dovoljno zdravim. Najozbiljnije iskušenje za njega bila je borba sa samoljubljem i ljubavlju prema svetu. Po svoj prilici bilo je izuzetno teško ne povinovati se zavodljivom zovu ovih “zlih” ljubavi. Skoro da je, u njegovoj situaciji, bilo nemoguće ne videti sebe kao čoveka pozicioniranog – makar i samo po kriterijumima inteligencije i obrazovanja – daleko iznad većine ostalih ljudi, a zapanjujuće delo isključivo kao svoje sopstveno: pravednu posledicu mnogih godina posvećenog delovanja i čitavog života usmerenog na učenje, kontemplaciju i prenošenje istine svima koji žele da slušaju, čuju i razumeju.
Uputno je visok uzlet njegovih ambicija posmatrati kao prirodnu ljudsku reakciju, dodatno motivisanu nepriznatošću u okruženju. U članku “Svedenborgova priprema” svedenborgijanski autor Alfred Ekton (Alfred Acton) govori o Svedenborgu, u tom trenutku njegovog života, kao o ambicioznom čoveku željnom slave sveta, ali svakako ne običnom čoveku vođenom uobičajenom ambicijom.
On nije mogao, a da ne bude svestan superiornosti vlastitog genija u odnosu na većinu ljudi. Imao je želju da bude jedna od vodećih svetlosti Evrope, ali je bio u stanju da prepozna zlo u toj želji. Bilo mu je jasno da je, iako njegov rad može biti od koristi čovečanstvu, on sam bio u opasnosti da bude obuzet samoljubljem. Neprestano je bio u iskušenju da posmatra sebe iznad ostalih ljudi
Ispod skuta iskušenja vreba sumnja. Prema navedenom izvoru, Svedenborg je imao trenutke sumnje u vezi sa stvarima izrečenim u Svetom Pismu, poput, recimo, čuda za koja se tvrdi da su ih izvodili faraonovi magovi. Ali, kao što čitamo u “Dnevniku snova” (n 50), još pre nego što su se pitanja sasvim uobličila, sumnje su otklonjene zahvaljujući Svedenborgovoj sposobnosti da donosi zaključke isključivo na osnovu principa, primarnih istina.
Kao što profesor Stiven Koul (Stephen Cole) navodi u članku “Iskustvo” postoje dva načina na koje čovek može da razmišlja i donosi zaključke: iz iskustva (induktivno, empirijski, a posteriori rezonovanje), ili iz principa (deduktivno, rezonovanje a priori – na osnovu onoga što je primarno). On dalje nastavlja da, što je nesumnjivo bio Svedenborgov način tokom pripremnog perioda, “racionalan čovek sekundarne stvari posmatra na osnovu primarnih. To je zato što su sekundarne stvari, stvari sveta, ovozemaljske stvari, puki efekti primarnih uzroka, onih koji pripadaju spiritualnom svetu.” Profesor Koul zaključuje da znanje i usvajanje saznatog moraju doči iz Reči (Sv. Pisma shvaćenog u svedenborgijanskom ključu), a ne iz iskustva”. Ono što smo razumeli i prihvatili, zatim, primenom pretvaramo u iskustvo, koje, u takvim okolnostima, može da bude samo pozitivno. Delo prethodi, zadovoljstvo sledi. Svedenborg bi se bez sumnje u potpunosti složio s tim, a mogli bismo i mi. Uprkos tome što je bio obdaren jedinstvenim iskustvom, kakvo nijedan drugi čovek nije iskusio, jasno je da to iskustvo nije prethodilo njegovom saznavanju i priznavanju Boga i njegove moći, nego ga je na jedinstven način dopunjavalo i potvrđivalo. Zašto? Zato bi to mogao da podeli sa nama na način koji ćemo moći da razumemo, prihvatimo i primenimo. U gore pomenutom članku g. Ekton vidi tajnu Svedenborgove uspešnosti upravo u ovom deduktivnom konceptu razmišljanja, koji mu je omogućio da “razmišlja na osnovu istine”.
Svedenborg je posmatrao prirodu iz perspektive priznavanja Boga. On nije činio ono što mnogi čine, nije istraživao da li Bog postoji i da li postoji duša. Video je jasno, u svetlosti razuma, da Bog postoji i da je čitava priroda svedočanstvo Božanske Ljubavi i Mudrosti. Video je, bez sumnje, bez rasprave, da čovek ima racionalnu dušu i da je njegova duša obitavalište Boga. Istraživao je prirodu iz perspektive priznavanja Boga, a ljudsko telo iz perspektive priznavanja duše.
Mnogo pre nego što mu je dato stvarno otkrovenje od samog Gospoda Svedenborgova pozicija bila je jasna: pošto ništa konačno i relativno ne može postojati samo od sebe, odnosno, bez uzroka koji će proizvesti postojanje, njegova nauka i filosofija bile su temeljene na apsolutnom prepoznavanju i priznavanju Božanskog u svim aspektima.
Svedenborgova priprema bila je postepen proces. Bio mu je potreban, doslovno, čitav život da se na odgovarajući način pripremi za strahovitu odgovornost namenjenu njemu, ili nekom sličnom njemu da je takav postojao u njegovo vreme. Ostavićemo sada Svedenborga na pragu otkrovenja, neuporedivog sa bilo čim sličnim u istoriji i vratiti se počecima njegovog interesovanja za nauku i filosofiju. Još bolje, njegovom detinjstvu, tokom kojeg je priprema zapravo počela.
Prema različitim izvorima, Svedenborg je bio nasledno obdaren izvanrednim zdravljem. Postoje samo dve napomene o bolestima u njegovom životu, od kojih druga datira iz doba kad je imao preko osamdeset godina. Sjajno zdravlje bilo je jedan od preduslova za njegovu buduću misiju. U “Dnevniku snova” opisao je viziju od 7. aprila 1744. u kojoj ga je Gospod upitao ima li “sertifikat o dobrom zdravlju”. Najpre je bio zbunjen, a zatim shvatio da se pitanje odnosilo na duhovno zdravlje, koje je moralo biti u savršenom stanju da bi mogao proći kroz sve što ga je čekalo kao budućeg revelatora Gospodnjeg Drugog Dolaska.
Njegovo mentalno stanje moralo je biti besprekorno. Mentalna konstitucija i vera morale su biti najsnažnije moguće. Svest o opasnostima ekstremnih manifestacija samoljublja, na temelju njegove pozicije ne samo u neposrednom okruženju nego i čitavom naučnom svetu tog vremena, morala je biti prisutna u svakom trenutku. U suprotnom ne bi bio u stanju da izdrži pritisak izluđujućih moći zlih duhova i možda bi se slomio, fizički i mentalno, zaista stupajući na put ludila i tako deleći sudbinu mnogih drugih “vizionara” i “revelatora” koji su se usudili da komuniciraju sa duhovima bez stalne zaštite Gospoda.
Kao što se može pročitati u magazinu “New Church Life” u urednikovom članku “Svedenborgove ispovesti”:
Svedenborgovo delo podučava da kad bi zli duhovi bili svesni da se nalaze uz neku određenu osobu, nastojali bi da je unište. Zbog toga im je takvo saznanje uskraćeno u normalnom odnosu sa ljudima u ovom svetu. To, međutim, nije bilo moguće u Svedenborgovom slučaju. Njegovo stanje kao čoveka dvaju svetova, neophodno za njegovu misiju, neminovno je činilo da zli duhovi sa kojima je dolazio u dodir budu svesni njegovog postojanja kao “zemaljskog” čoveka, zbog čega su prosto goreli od želje da unište i njegovo telo i njegovu dušu. Morao je da bude izložen takvoj mržnji i zlobi zlih duhova kakvu nije morao da trpi nijedan drugi čovek.
Takođe je morao da bude sposoban da izdrži teret frustracija. Da započne nešto značajno, stigne najdalje moguće, a zatim promeni pravac ili jednostavno napusti sve i počne ponovo, primoran prirodom svog zadatka da stalno počinje iznova, uprkos neprestanoj verovatnoći razočaranja i očajanja. Primera radi, radio je na najmanje tri kosmološke teorije, jednoj za drugom, više puta se vraćajući na početak, pre nego što je uspeo da završi i publikuje delo “Kraljevstvo minerala”. Napustio je mineralogiju na vrhuncu postignuća i slave na tom polju i nikada joj se nije vratio. Nikada nije završio možda najveće od svojih pre-teoloških dela “Organizacija kraljevstva duše”. Kao “rođeni istraživač”, čak pre nego što mu je duhovni vid bio otvoren, imao je samo jedno rešenje: da nastavi sa istraživanjima, što dalje i dublje, u skladu sa bogomdanim sposobnostima i bez osvrtanja na ono što je prošlo.
Ako se osvrnemo na njegov život, nije teško uočiti nekoliko tačaka važnih za usmeravanja Svedenborga prema važnoj misiji za koju je, očigledno, samo jedna osoba bila sposobna.
Već smo pomenuli njegovo odlično zdravlje. Još jedna stvar zaslužuje da bude naglašena u njegovom religijskom bekgraundu. Poznato je da je poticao iz duboko religiozne porodice i da je njegov otac Jesper Svedberg (po dobijanju plemićke titule prezime je promenjeno u Svedenborg) bio sveštenik i biskup, vrlo pobožan čovek, koji se snažno opirao dogmatskoj teologiji, ideji spasenja kroz samu veru i konceptu tri osobe u Svetom Trojstvu.
U pismu dr. Bejeru, datiranom februara 1767, Svedenborg pominje uticaj svog oca:
Bilo mi je zabranjeno da čiitam pisce dogmatske teologije pre nego što se Nebo otvorilo preda mnom. Razlog je ležao u činjenici da bi njihova neutemeljena razmišljanja i zaključci mogli biti s lakoćom usvojeni od strane nepripremljenog i neiskusnog uma, što bi kasnije izazvalo velike teškoće pri njihovom uklanjanju.
Nekoliko “ako” moglo bi se umešati ovog trenutka, ako ništa drugo, kao deo zabavne serije spekulacija o tome šta se moglo dogoditi da Svedenborgov put nije bio onakav kakav je bio. Tokom njegove prve posete Engleskoj 1710 – godina u kojoj ga je, kako sam kaže, Gospod prvi put uveo u prirodne nauke – imao je susrete sa nekim od najeminentnijih figura naučne scene 18. veka. Bio je u prilici da razgovara sa profesorom Hejlijem (kolokvijalno: Halej) i Džonom Flemstidom, uglednim astronomima i matematičarima, da diskutuje o mineralogiji sa geologom dr. Džonom Vudvordom i matematičkim instrumentima sa pronalazačem Frensisom Hoksbijem. Posećivao je Oksford i Londonsko Filosofsko Društvo. Kako bi izgledao njegov (i naš) život da nije dobio, u svojoj dvadeset drugoj godini, priliku da poseti Englesku, u to vreme zemlju slobode misli, govora i štampe i komunicira sa pomenutim i njima sličnim ljudima?
Vratio se u Švedsku 1715. i već sledeće godine mogao je postati profesor fizike… samo da nije mucao. Ali jeste mucao i zbog toga je nastavio put… da bi od strane kralja Karla XII bio imenovan za asistenta slavnog inženjera Polhema. Svedenborg je bio izuzetno sposoban za inženjerske poslove, koje je uz to i voleo, ali… profesorova kći odbila je njegovu naklonost i raskinula veridbu, zbog čega se vratio u Stokholm i nikada više nije sarađivao sa Polhemom. Umesto toga prihvatio je neplaćeni posao u Ministarstvu rudarstva. Godine 1726. ponovo je bio izneveren od strane potencijalne bračne partnerke, kćerke biskupa Steuhiusa, posle čega se u potpunosti posvetio naučnim istraživanjima.
Oko 1734, u vreme objavljivanja njegovog dela “Principia” u Nemačkoj, veoma ga je uznemiravala činjenica da raste broj neverujućih među obrazovanim ljudima i zaključio je da uzrok leži u nedostatku dokaza u vezi sa postojanjem i pravom prirodom duše, kao i u vezi sa istinskim stvaranjem univerzuma. Otkrio je novi predmet za svoja istraživanja, najznačajniji od svih i učvrstio se u nameri da ponudi odgovarajuće rešenje.
Njegova otkrića u vezi sa neuništivošču suštinskih, najfinijih, najelastičnijih i najaktivnijih supstanci prirode, kao i fizičkim uporištem i besmrtnošću ljudske duše, vodila su do sledećeg monumentalnog dela objavljenog između 1740. i 1745: “Ekonomija kraljevstva duše”. Originalni naslov prevođen je i kao “Ekonomija životinjskog (animalnog) kraljevstva” – zabuna sa izrazom “animal”, koji se odnosi na dušu (anima), a ne na životnju (animal) – što je navelo spisateljicu Signe Toksvig da na početku devete glave svog dela “Emanuel Svedenborg: Naučnik i Mistik” primeti da “nikada nije bilo naslova koji bi više mogao da zbuni savremenog čitaoca; naslov je, najpribližnije stvarnom smislu dela, trebalo da bude “Organizacija (Uprava, Ekonomija) kraljevstva duše” – dakle, ljudskog tela.”
U vezi sa stvarnim značajem Svedenborgovih pre-teoloških radova, posebno zanimljivo pitanje postavljeno je u istoj knjizi, kao i drugde: “Sa moderne tačke gledišta, da li je Svedenborg postigao bilo šta od stvarnog značaja za nauku” svojim “istraživanjima krvi, srca i mozga, kao i iz oblasti psihologije, etike i veze između uma i tela” koja čine “Ekonomiju kraljevstva duše”? Toksvigova ne sumnja u potvrdan odgovor i dokumentuje svoj stav citatom iz knjige “Svedenborg kao fiziolog” uglednog savremenog američkog psihologa dr. H.W. Hagarda:
On je bio prvi koji je rekao da je ono što zovemo sivom masom površine mozga, cerebralni korteks, centar psihičkih funkcija – svesti, percepcije, osećaja, misli. Pokazao je vezu između delova mozga koji kontrolišu mišiće različitih delova tela. Otišao je i dalje i tvrdio da siva masa u središtu mozga kontroliše mnoge komplikovane, ali sa mišljenjem nepovezane pokrete koje telo izvodi. Bio je prvi koji je pokazao… da je površina mozga nervnim vlaknima povezana sa svim delovima tela, čak, kako je rekao, tako udaljenim kao što je noga. Ali najviše zapanjuje činjenica da je pripisao primarnu fukciju nervne kontrole sićušnim ovalnim česticama u sivoj masi mozga. Tek stotinu godina kasnije naučnici će eksperimentalno dokazati da su Svedenborgovi zaključci na osnovu dedukcije bili tačni. Oni će ovalne čestice nazvati neuronima. Ne jedan, nego mnoštvo ljudi steklo je slavu u analima nauke zahvaljujući tome što su dokazali nešto za šta je jedan čovek tvrdio da ne može biti drugačije.
U svojim pre-teološkim radovima, Svedenborg je – pre svega zahvaljujući svojoj inteligenciji i obrazovanju, još uvek ne bivajući u potpunosti vođen od Gospoda, već više “stojeći na leđima” drugih ljudi – uspeo da razume mnoge istine, uključujući stvaranje (kreaciju), doktrinu o stepenima (potpuno nepoznatu učenom svetu tog vremena), doktrinu o korespondencijama, kao i postojanje spiritualnog sunca, života posle smrti i društava u Nebu. Slične stvari povremeno su se dešavale nekima od njegovih prethodnika u istoriji nauke i filosofije. Nedostajala im je konačna potvrda da je ono što su tvrdili da je istinito zaista istina, a ne samo zavodljiva, dobro upakovana fantazija. Ta potvrda došla je kroz Svedenborgoivu komunikaciju sa Gospodom i jedinstveno otkrovenje Nebeskog Nauka.
U knjigama “Božanska Ljubav i Mudrost” i “Nebo i pakao”, potvrđeno je i znanje o Spiritualnom Suncu, o čemu je Svedenborg već pisao u delima “Principia” i “Ekonomija kraljevstva duše”.
Bilo je potpuno nepoznato do sada da pored prirodnog sunca postoji još neko. Razlog je što se duhovno u čoveku do te mere pretopilo u prirodno (naturalno), da on i ne zna šta duhovno znači. Pošto je duhovni svet bio talo duboko skriven od saznanja onih u prirodnom svetu, predstavljalo je veliko zadovoljstvo za Gospoda da otvori vid moga duha, kako bih mogao da vidim stvari u duhovnom svetu na isti način na koji vidimo one u prirodnom i da zatim ono što sam video opišem.
Kada su unutarnje istine hrišćanske crkve bile zagađene neistinama na osnovu niskointeresnih ličnih i institucionalnih tumačenja i ljubavi prema dominaciji do te mere da je zapretilo uništenje ljudske rase, došao je trenutak za Gospodov Drugi Dolazak. Ovoga puta Gospod nije došao u telu, nego “u istinama”. Božanska Istina data je preko dela Emanuela Svedenborga, prilagođena sposobnosti razumevanja čoveka 18. veka i vekova koji su dolazili i dolaze. Pošto je time bilo dozvoljeno da se u misterije vere uđe istinski intelektualnim putem, putem dubokog, stvarnog razumevanja, spiritualni smisao Svetih Spisa bio je u odgovarajućoj formi otkriven u Novoj Crkvi. Još dublje istine (kao u Najdrevnijoj Crkvi, zvanoj Adam, ali u formi prilagođenoj ljudskoj rasi na drugačijem stepenu razvoja – ne dakle, više direktno kroz percepciju, nego kroz intelekt) bile su dostupne kroz Ljubav prema Gospodu. Krug je zatvoren i Nova Crkva je započela život. Njena učenja, data kroz Svedenborgovo delo…
…jesu kontinuirane istine, koje je Gospod otvorio pomoću Svetog Pisma, a potvrde tih istina pomoću razuma omogućavaju otvaranje razumevanja sve više i više prema gore i uzdizanje u svetlost u kakvoj obitavaju andjeli neba.
Zaključimo ovaj tekst uz pomoć još dva citata iz Svedenborgovog dela. Najpre, pogledajmo šta je, pre nego što je doživeo lično otkrovenje, imao da kaže o “pravim filosofima”, kojima je nesumnjivo pripadao:
Prava filosofija i mržnja prema Božanskom predstavljaju suprotnosti. Uvažavanje Beskonačnog Bića nikada ne može da bude odvojeno od filosofije.
Što dublje prodiru (u istinu), manje se oslanjaju na sposobnost imaginacije.
Nijedan čovek ne može biti filosof ukoliko ne izbegava vatre samoljublja.
Drugo, evo kako je odgovorio izvesnom nemačkom prelatu na pitanje zašto je od (pravog) filosofa postao teolog:
Razlog leži u tome što je bilo potrebno da spiritualne stvari koje se sada otkrivaju mogu biti podučavane i shvaćene naturalno i racionalno; jer spiritualne istine korespondentne su naturalnim istinama. Zbog toga me je Gospod prvo uputio u prirodne (naturalne) nauke i tako pripremio, u periodu od 1710. do 1744. kad mi je nebo bilo otvoreno.
1 Hugo Lj. Odhner: Emanuel Swedenborg: The Relation of His Personal Development to His Work as a Revelator (NCL, Vol. LXXXV, February 1965 No. 2)
2 Objavljeno 1734. u Drezdenu I Lajpcigu
3 U pismu Dr. Mesiteru datiranom 5. avgusta 1769. Svedenborg pominje da se sam Gospod manifestovao pred njim još 1743. i da je od tog trenutka njegov unutrašnji vid bio otvoren prema spiritualnom svetu.
4 Citat iz navedenog pisma.
5 To su, po svedenborgijanskoj sistematizaciji, dve ljubavi koje ljude vode prema zlu. Dobre ljubavi su ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem.
6 Pročitano na proslavi 200 godina objavljivanja dela „Arcana Caelestia“ u Londonu, juna 1949, i objavljeno u „Swedenborg Society Transactions“ No 5, 1951
7 New Church Life, Vol. XCIX, januar 1979, No. 1
8 Božanska ljubav i mudrost, n. 119
9 New Church Life, Vol. XCIV januar 1974. No. 1
10 Signe Toksvig, Emanuel Swedenborg, Scientist and Mystic, Yale University Press 1948/The Swedenborg Foundation 1983
11 Haggard, Howard W., M.D., Professor and Director, Laboratory of Applied Physiology, Yale University
12 Istinska hriščanska religija, n 508.5
13 Principia
14 Ekonomija kraljevstva duše n. 19
15 A.Acton: „Swedenborg's Preparation“