PRVO PREDAVANJE

EMANUEL SVEDENBORG: NAUČNIK, FILOSOF, TEOLOG, MISTIK…


Ovaj ciklus predavanja, vezan za predstavljanje i tumačenje dela Emanuela Svedenborga ima za cilj da nas najpreupozna sa životom i delom jednog izuzetnog čoveka, zatim da objasni njegovu izuzetnost i, konačno, ali ne i najmanje važno, da nas motiviše da ono što je Svedenborg tako nesebično podelio sa svetom – pa samim tim i sa nama – primenimo u sopstvenom životu. Smisao te primene je kompletiranje kruga života, životnog ciklusa koji počinje saznavanjem, nastavlja se razumevanjem i prihvatanjem/usvajanjem i završava primenom onoga što smo saznali, razumeli  i usvojili. U tom procesu svako od nas, svaki čovek, treba da ima vlastiti put. Pri tome nije važno kojim stazama put vodi, ali jeste važno da se na kraju sretnemo u istoj tački: tački Istine. Ta tačka je izvor i ishodište ljudskog života – Bog. Apsolutna Ljubav, Apsolutno Ljudsko, Apsolutni Tvorac, samo Biće stvaranja iz koga proizlazi i stvaranje i ono što je stvoreno, sveukupnost svega dobrog i istinitog. 

U svom čuvenom predavanju održanom 1978. Horhe Luis Borhes, jedan od najblistavijih umova dvadesetog veka, nazvao je Emanuela Svedenborga “najizuzetnijim čovekom koga istorija beleži”. Ova konstatacija deluje još neobičnije ako se zna da će Svedenborgovo ime srazmerno retko biti pomenuto čak i kad se govori o njegovom dobu, dakle 17. i 18. veku, a kamoli kompletnoj povesti čovečanstva.  

Ko je, dakle, Emanuel Svedenborg i zbog čega je jaz između vrednosti i šire prihvaćenosti njegovih učenja tako velik? Odgovor se krije u delima ovog švedskog naučnika, filosofa  i mistika, od kojih su mnoga objavljena kod nas. Prijem novih izdanja njegovih kapitalnih dela “Nebo i pakao” i “Novi Jerusalim i njegov nebeski nauk”, objavljenih krajem osamdesetih godina prošlog veka, ohrabrio je izdavače da krenu dublje u jednu od najznačajnijih avantura u savremenom srpskom izdavaštvu. Pored pomenuta dva naslova, do sada su, uglavnom u prevodu Riste Runda – koji je još šezdesetih godina imao u Beogradu krug čitalaca Svedenborga kome su, između ostalih, pripadali i neki istaknuti članovi Medijale - objavljena su dela “Poslednji sud”, “Bog, Proviđenje, Stvaranje”, “Bračna ljubav”, “Božanska Promisao”, “Nauk Novog Jerusalima o Gospodu”, “Božanska Ljubav i Mudrost”, kao i duhovna autobiografija Helen Keler “Moja Religija”.  Prevedena, a još u štamoanoj formi neobjavljena dela, među kojima se nalaze i “Nauk Novog Jerusalima o Veri”, Nauk Novog Jerusalima o Svetom Pismu”, “Zemlje planete u vasioni”, dvanaest tomova “Nebeskih tajni” i šest tomova “Apokalipse objašnjene”(poslednja tri u prevodu Miše Vasića) mogu se naći ovde, kao i na sajtu  HYPERLINK "http://www.thelordsnewchurch.org" www.thelordsnewchurch.org i aplikaciji Swedenborg Reader dostupnoj na svim elektronskim uređajima. Poseban izdavački poduhvat predstavlja sukcesivno objavljivanje Svedenborgovog kapitalnog dvanaestotomnog dela “Nebeske tajne” (“Arcana Caelestia”), čiji je šesti tom štampan krajem 2020. Objavljena su i dva dela vezana za Svedenborgovo učenje: “Emanuel Svedenborg i moderni svet” Miše Vasića i moja knjiga “Idolatrija”. Poslednjih godina o objavljivanju Svedenborgovih (i svedenborgijanskih) dela brine beogradska izdavačka kuća “Reč” Nenada Maksimovića. U Beogradu je 2010. godine osnovano prvo srpsko Svedenborgovo društvo, čija je email adresa swedenborgbg@yahoo.com.   

Emanuel Svedenborg u liku i telu živeo je u dva veka – 17. i 18 – ali njegovo duhovno postojanje nesumnjivo pripada večnosti. Rođen je 1688. u porodici luteranskog sveštenika koji je poslednje trideset tri godine života proveo kao biskup Skare. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba, čije su prve dve trećine života bile uglavnom posvećene istraživanju i usavršavanju prirodnih nauka. Bavio se svim poznatim prirodnim naukama, postavljajući, između ostalog, temelje za Kant Laplasovu hipotezu, teoriju atoma, definisanje fenomena elektriciteta, modernu teoriju molekularnog magnetizma, razvoj kristalografije, metalurgije, cerebralne fiziologije i još mnogo toga, uključujući i prvi udžbenik algebre u Švedskoj. U njegovoj zaostavštini postoje nacrti i projekti podmornice, letelice teže od vazduha, parne mašine, automatske puške i još mnogo čega.

Svedenborgovo bavljenje naukama rezultiralo je nizom dela – bio je izuzetno priduktivan kao istraživač i pisac na svim poljima – od kojih je verovatno najpoznatije Principia. Predmet Principia bio je pronalaženje istinskog sistema sveta. Da bi to postigao Svedenborg je podelio proces na tri dela. Prvi deo bavi se izvorištem i poreklom zakona kretanja i uglavnom je posvećen tzv primarnim principima… njihovo postojanje istražuje se do same inicijalne prirodne tačke (čije postojanje, opet, seže u beskonačnost i bezvremenost), pa do formiranja solarnog vrtloga i dalje od solarnog vrtloga do postepenog konstituisanja elemenata tri kraljevstva prirode. U drugom delu na red dolaze teorija vrtložnog kretanja i fenomen magnetizma, čime autor s jedne strane potkrepljuje i dokazuje istinitost svog principa, a sa druge, primenom tih istih principa objašnjava fenomen magnetizma. U trećem delu principi kretanja primenjuju se na sveukupnost kosmosa, uključujući stvaranje planetarnih tela odvojenih od Sunca i njihovo vrtložno obrtanje koje dovodi do stvaranja njihovih sadašnjih orbita. Istinska teorija vrtloga, zasnovana na nauci koliko i filosofiji bila je Svedenborgov cilj u to vreme. Ova teorija implicira nimalo slučajnu vazu, odnosno podudarnost između pojedinačnog atoma i kompletnog univerzuma. Drugim rečima, da se ne samo najmanje sadrži u najvećem, nego i obrnuto – najveće u najmanjem. Čovek i čovečanstvo, kao i nebrojeno mnogo drugih stvari, to jasno simbolizuju.

Smisao ljudskog života je u činjenju dobra na temelju ljubavi prema istini. Ljubav prema istini vodi aktiviranju volje u pravcu aktivnog dobra, onog koje će na ovom svetu da bude opredmećeno, učinjeno stvarnim i delotvornim. To je, ujedno, jedina stvarna formula ljudske sreće, kao najvišeg duhovnog stanja, stanja praznine, spokoja i kontinuirane inspiracije. Najviši stepen ljudskosti ujedno je i najviši stepen uživanja: činjenje dobra na osnovu slobodnog izbora. Veoma je važno, zapravo esencijalno, da čovek sve izbore čini u potpunoj slobodi. Sloboda prihvatanja, međutim, uključuje i slobodu odbacivanja: svako od nas, kao i svaki čovek koji je ikada živeo, slobodan je da pokuša da bude najbolji, ali i najgori među ljudima. Ili da izabere bilo koju u beskonačnom nizu tačaka koji se prostire između ovih ekstrema. Svedenborgovo učenje sposobno je da nas, na način prihvatljiv ljudskom razumu od druge polovine osamnaestog veka naovamo, kroz sistematsko otkrivanje istinskog značenja Svetog pisma, dovede do tačke u kojoj će svi naši izbori biti ispravni. Čovek na taj način postaje forma dobročinstva/milosrđa/ljubavi prema bližnjem na ovom svetu i to, neprestano se usavršavajući, ostaje u večnosti. Tehnički, dobročinstvo, odnosno ljubav prema bližnjem, postiže se kroz dve faze koje čine jedinstvo: prva je izbegavanje zla, druga je činjenje dobra. 

Govoreći o Svedenborgu neminovno ćemo koristiti termine kao Bog, crkva, večni život, duhovni svet, preporađanje, greh, nebo, pakao i tome slično. Te termine nikako ne treba uzimati ni u dogmatskom, niti u institucionalnom, a svakako ne u doslovnom smislu koji ih obično prati na ovom svetu. Svaki od tih pojmova i termina biće objašnjen kad za to dođe vreme.            

Ko je, dakle – da se vratimo na početak – taj možda najizuzetniji čovek koga istorija beleži? Pokušaćemo, koliko nam naše sposobnosti dozvoljavaju, da u što kraćim i jasnijim crtama odgovorimo na ovo pitanje.

Neobičan i uzbudljiv događaj desio se 25. marta 1744. Kad je Emanuel Svedenborg, švedski naučnik, filosof i, tada još uvek, teolog u usponu, imao pedeset šest godina. Svedenborg, koji se nalazio tačno na prekretnici između vrlo uspešne karijere naučnika i filosofa sa jedne i duhovnog učitelja sa druge strane, osećao je sve veću potrebu da se potpuno posveti teologiji. Te noći je sanjao nešto što će se pokazati veoma važnim za njegov dalji intelektualni i duhovni razvoj. San je imao fizičku i duhovnu dimenziju: u središtu obe bilo je letenje, uzdizanje u visinu. Ovo je odlomak iz Svedenborgovog Dnevnika snova:

“Stajao sam iza mašine pokretane točkom, u čije sam se paoke sve više uplitao, dok su me oni podizali u visinu tako da mi je bilo nemoguće da se izvučem; osećao sam se slabim” 

U to vreme Svedenborg je bio obuzet anatomskim studijama, čiji je krajnji ishod trebalo da bude otkrivanje nečega što bismo mogli nazvati sedištem duše. Nauka i religija bile su neraskidivo isprepletane u njegovom radu. Ne odvojene, nikako odvojene: taj koncept, nekada podrazumevan, a zatim podjednako neobičan za njegovo, kao i naše vreme, nije samo odredio i obeležio Svedenborgov život, nego predstavlja jedini ispravan put za čovečanstvo i svakog čoveka. Zašto je onda toliko truda, posebno u poslednjih nekolikos totina godina, uloženo u njihovo razdvajanje i bespoštedno sukobljavanje? Jedan od ključnih koncepata kojima se zlo služi od pamtiveka jeste Zavadi pa vladaj. Zato što nasedamo na strašnu prevaru i pristajemo da, u ime nečega što suštinski ne postoji, sledimo put obmane i gordosti i gluposti, svako je zavađen sa svakim i sve sa svim: narodi, nacije, rase, crkve, polovi, navijači sportskih klubova, stanovnici gradova i sela ili različitih kvartova u istom gradu, učenici različitih škola, bogati i siromašni, ljudi koji se različito odevaju i nose različite frizure, ljubitelji različitih muzičkih žanrova i umetničkih pravaca, ljubitelji pasa i ljubitelji mačaka… Svi mi smo, pri tom, neprestano izloženi obmanama i prevarama temeljenim na suštinski pogrešnim, glupim i podmuklim tumačenjima pojmova kao što su Bog, ljubav, religija, crkva, svetost, otadžbina, sloboda, patriotizam, ekonomija, filosofija, nauka, uspeh, bogatstvo, priroda i još mnogo toga što nas šiba sa svih strana dok stojimo na vetrometini, izloženi i naizgled nezaštićeni.       

U prelomnim trenucima, kakav je onaj opisan u Svedenborgovom snu, čovek nije siguran kojim putem treba da krene i, bio toga svestan, ili ne, traži znak. San je ukazivao na činjenicu da se onaj koji sanja – i prima poruku – nalazi u međuprostoru, ni na nebu ni na zemlji. Posle decenija naučnih i filosofskih istraživanja, Svedenborg se našao u situaciji da ga potreba za intelektualnim usavršavanjem i dokazivanjem opterećuje i blokira, umesto da ga oslobađa. Našao se u zamci iz koje je trebalo da se izvuče, što će, kao što je poznato, uskoro i učiniti, sasvim se posvetivši religijskim/teološkim studijama u čijem centru se nalazilo otkrivanje unutrašnjeg smisla Svetog pisma. Unutrašnji smisao je ono što leži u osnovi doslovnog smisla teksta, neka vrsta duhovnog prevoda. U Svedenborgovom slučaju, to je bio, recimo to tako, prevod sa ljudskog na anđeoski jezik, a onda prilagođavanje anđeoskog jezika ljudskom razumevanju. Nimalo lak zadatak, koji je on, pokazaće se, obavio na najbolji mogući način. 

U Svedenborgovo vreme, krajem 17 i tokom 18 veka, što istorija označava kao Dooba prosvećenosti, ljudska misao je postepeno izlazila iz okvira crkvenih odobrenja i naučni izazovi dogmama postajali su sve ozbiljniji. Iz toga je izašlo i dobro i zlo, u šta možemo da se uverimo jednostavnim uvidom u svet u kome danas živimo. Retki su, nažalost – tada kao i sada -  shvatali da na putu ka istini postoje i duhovni izazovi i da nauka i religija treba da funkcionišu zajedno, na istom zadatku. Taj zadatak je kontinuirano unapređivanje svega što čovečanstvo može učiniti boljim i približiti ga njegovoj suštini: bezuslovnoj ljubavi iz koje proizlaze istina i dobro.  Svedenborgova uloga bila je u tom smislu izuzetno značajna, što je jedan od razloga što, danas i ovde, govorimo o njemu i njegovom delu.     

U Svedenborgovoj 56. godini dogodio se, dakle, preokret koji ga je zauvek izdvojio od ostalih ljudi i prouzrokovao nedoumice i kontroverze koje traju do danas. Svedenborg se od tog trenutka u potpunosti posvetio duhovnim otkrovenjima, tvrdeći da je odgovore na najveće istine o poreklu i smislu čovečanstva dobio direktno od Boga – dakle iz samog Bića –  da je njegova misija da ih prenese ljudima na jednostavan, jasan i razumljiv način i da upravo to treba smatrati ispunjenjem proročanstva o Drugom dolasku. S tim što, saobrazno stanju čovečanstva, Gospod ovoga puta nije došao “u telu” – kao Isus Hristos prilikom Prvog dolaska – nego “u istinama” objavljenim, shodno vremenu i prilikama, u knjigama. Svedenborgu je, između ostalog, bilo dato da upozna i shvati samu suštinu ljudskog postojanja u svim dimenzijama, da iznutra sagleda nebo i pakao i da razgovara sa anđelima, pa i samim Gospodom. 

“Kažem ono što znam i svedočim o onome što sam video” - odgovarao je na sve primedbe, od kojih su neke išle toliko daleko da dovedu u pitanje njegovo mentalno zdravlje. Svi, međutim, koji su imali prilike da pročitaju neko od njegovih mnogobrojnih dela  slažu se u jednom: to nisu dela poremećenog, niti bolesno ambicioznog, nego istinski prosvetljenog, razboritog čoveka u čije namere, motive i sposobnosti se ne može sumnjati čistog srca. Kako će se njegovom delu pristupiti stvar je svakog pojedinca. Grupa motivisanih, prosvetljenih pojedinaca posle njegovog odlaska u večni život osnovala je i izgradila, na temeljima Svedenborgovih učenja, Novu crkvu koja je Novi Jerusalim – ona i danas, u nekoliko ogranaka koji nisu u međusobnom neprijateljstvu – okuplja sve koji su spremni da, na osnovu sopstvenog zdravog razuma i duhovne širine, prihvate Svedenborgovo tumačenje hriščanstva kao najbliže stvarnom izvoru. Dakle, najbliže Istini.

Njegove knjige pripadaju onoj najređoj vrsti koja se, bez samoljubivog autorskog insistiranja, bavi samom suštinom. Odgovore na neka od najozbiljnijih pitanja ljudske egzistencije Svedenborg daje jasnim, jednostavnim, smirenim i nenametljivim tonom. Pravo da uopšte govori o tome on crpi iz događaja koji je obeležio čitav njegov život i omogućio mu ne samo da vidi, čuje i sazna, nego i svim ljudima otkrije tajne Božanskog Proviđenja.

Čitalac ima posebnu privilegiju da odluči kako će se postaviti prema čoveku čija je nesebičnost u otkrivanju samog smisla ljudskog postojanja očigledno bezgranična. Odbaciti njegove mudre, kristalno artikulisane i očigledno suvisle reči kao bulažnjenje ludaka mogla bi biti manifestacija nedopustive nadmenosti. Mnogi istinski veliki ljudi nisu sebi dopustili takvu grešku: o Emanuelu Svedenborgu su sa uvažavanjem i dubokim divljenjem govorili i pisali neki od najvećih umova svog vremena, od Getea do Balzaka, od Kolridža do Borhesa, od Kanta do Emersona i Suzukija. Strindberg je, slično Balzaku, govorio da njegovog dela, takvog kakvo je, ne bi bilo da nije bilo Svedenborga, a njegov sistem veoma dobro su poznavali i Dostojevski, Džojs, Henri Džejms, Elizabet Brauning, Helen Keler, Jejts, Česlav Miloš i mnogi drugi. Slavna Šaf-Hercogova “Enciklopedija religije i etike” o Svedenborgu govori kao o “u mnogim aspektima najznačajnijem čoveku svog, ili bilo kog doba”. Slaže se, dakle, sa Borhesom, ili obrnuto.

Čovek koji je znao da se spasenje ne može postići «trenutnom milošću u času pokajanja», nego isključivo dubokim unutrašnjim razumevanjem i prihvatanjem istine i njenom primenom u životu, odnosno delom temeljenim na slobodnoj volji, napustio je fizički svet 29. marta 1772. Postoje, ako je to nekome važno, pisani dokazi da je predvideo dan i čas svog odlaska. «Najznačajniji čovek svog, ili bilo kod doba» nikada se nije ženio, živeo je skromno, a njegovo ponašanje bilo je uvek «jednostavno, uljudno i prijatno». Pored ostalog, dakle, predstavljao je živi dokaz da prosvetljen čovek ne može da bude nadmen, ohol, grub i neprijatan.

Pošto je život u telu suviše kratak, mudrost čitaoca sastoji se podjednako u izboru knjiga koje će pročitati i koje neće pročitati. Svedenborgova dela bez sumnje se nalaze na samom vrhu među ovim prvim.

1 To su sinonimi.